Uvek se postavlja pitanje sta je u zivotu manje ili vise vazno, i sta nije, jer covek se neprekidno spotice o nemoc da pravilno vidi sebe i druge, i put svetlosti. Zagledani u carevo ruho i ne vidimo da cara nema ili gledajuci u drvece u sumi, zaboravili smo da trazimo put kojim smo krenuli.
Neko je lep, a neko nije; neko je inteligentan, a neko nije; neko je obrazovan, a neko nije; neko je bogat, a neko nije; neko je slavan i uvazavan, a neko nije; neko ima upravljacki status, titulu i moc, a neko nema, i tako mozemo nastaviti sa nabrajanjem mnogih razlika koje nam izgledaju vazno.
Ali, koliko god postajale vidljive razlike u odnosu na nekog ko je savrsen po svojoj lepoti, genijalan po saznanju i dostugnucima, nekog u cijim venama tece plava krv ili ko upravlja svetom, sve te odlike imaju prolazno znacenje. Sve vidljive razlike od kraljevica do prosjaka su sustinski nebitne, jer one su uslovljene i odredjenim vremenskim trajanjem.
A ono sto je "vecno" svi nosimo u sebi i nije uslovljeno fizickim telom, stvaralackim delima ili titulama i bogatstvom.

Da li je samo nas duh ili energija nasa proslost, sadasnjost i buducnost u vecnom protoku vremena? I da li je nas put svetlosti, samo mali korak ka stvaranju kosmickog savrsenstva?
Jasno je, da ce jednog dana svako od nas morati da se suoci sa "onim" sto je stvorio u sebi. Jer na kosmickoj (bozanskoj) mapi, vredno je samo "ono sto nosimo u sebi".







Mudrost i sreca je pravilno rasporediti i nadograditi zivotnu energiju (duh) koju u sebi nosimo. Detinjstvo, mladost, zrelost i starost su cetiri strane naseg unutrasnjeg sveta, koje zajedno cine jedinstvo i sklad kroz lepotu svih zivotnih previranja.