Poznato je da osoba putem verbalne komunikacije potencijalno moze da saopsti "sve sto zeli", tj. moze da masta i laze koliko zeli ili koliko ima maste, potencijala, volje. Ali, tokom neverbalne komunikacije to je skoro nemoguce (iskljucujemo glumacke uloge i neke mentalne poremecaje).

Odnosno, svako razmislja o tome "sta zeli da saoposti", zatim "koju poruku zeli da uputi" ili "kakav utisak zeli da ostavi", a reci uvek predstavljaju sjajno orudje ili oruzje da se ostvari namera.

Konkretno, na necije pitanje uvek moze da se odgovori (verbalno) iskreno ili lazno. Medjutim, sta god da iskazemo recima (verbalno), "telo" nas "odaje", a to su odredjeni nesvesni pokreti, tikovi, trzaji, neverbalni -- telesni znakovi ...

Covek ne moze svesno da utice na telesne znakove ili da ih kao reci (u verbalnoj komunikaciji) stavi u funkciju svojih ciljeva, pa tako i lazi. Dakle, covek ne moze da kontrolise tikove na licu, mimiku, gestikulaciju, zatim ceskanje (iza uha, nosa, vrata ...), crvenilo, bledilo, treptanje, obaranje pogleda, znojenje dlanova, prekrstanje nogu ...

Svi ovi znaci u neverbalnoj komunikaciji "mnogo otkrivaju", ukoliko se pazljivo prate i tumace.

Dakle, osoba moze da "tvrdi" jedno, a ustvari da misli, zeli i oseca nesto sasvim drugo ili cak, suprotno! Ponekad, cak ni sama osoba nije svesna svojih unutrasnjih konfikata ili sukoba na relaciji svesno i nesvesno.

Neverbalna komunikacija ima posebno znacenje u psiholoskoj analizi i odredjivanju profila licnosti, jer mnogo govori o nasim osobinama, sklonostima i namerama, cesto ukazuje i na odredjene psiholoske smetnje ili poremecaje.

Postoji grupa psihoanaliticara koja podrzava teoriju i naglasava (posebno analizira), da je potencijalno vaznije u odredjenim situacijama ono sto se ne kazuje, nego ono sto se govori ili saopstava recima.

Dakle, sve predstavlja jezik simbola na odredjenom komunikacijskom nivou. Medjutim, pitanje je koliko smo pravilno ovladali upotrebom i razumevanjem razlicitih simbola u komunikaciji.