Magazin

Putovanje kroz vreme

putovanje kroz vreme

 

Crne rupe - most u vremenu 

 

Fizičari su uložili mnogo truda za osmišljavanje teoretski prihvatljive mašine koja bi omogućila putovanje kroz vreme. U svim tim istraživanjima početnu tačku predstavljaju crne rupe. 

 

Ta, još nedovoljno istražena (nazovi) nebeska tela, poznata su po tome što u sebe uvlače sve što se nalazi u njihovoj okolini, uključujući i svetlost, a ono što jednom u njih uđe, nema mogućnost da ikada više izađe. One, međutim, poseduju i neke druge osobine, kao što je na primer način na koji zakrivljuju prostor-vreme oko sebe. 

 

Crna rupa je beskrajno gusta, što prevedeno znaci da privlači strukturu prostor-vreme do kidanja formirajući dubok trag dopunjen tankim procepom na dnu. Ta njena osobina ujedno je večito postavljala pitanje: šta se nalazi sa druge strane tog procepa? 

 

U traženju odgovora, Ajnštajn i Natan Rozen su 1935. godine razvili teoriju po kojoj je mali procep jedne crne rupe povezan sa procepom druge crne rupe, povezujući dva različita dela prostora-vremena kroz uzan kanal.

 

Ta ideja nazvana je Ajnštajnov i Rozenov most”  i predstavlja crnu rupu koja je povezana sa svojom slikom u ogledalu. Takav most omogućuje da se iz unutrašnjosti jedne crne rupe predje u unutrašnjost druge i predstavlja prečicu našem zamišljenom putniku kroz prostor-vreme. 

 

Naravno, kao što je to uvek slučaj kod nedovoljno istraženih naučnih pretpostavki i ovde se potkrala jedna mana. Problem je u tome što je kanal formiran između dve crne rupe minijaturan, manji od centra jednog atoma i ostaje otvoren samo delić sekunde.Čak i svetlost, kao najbrži entitet u univerzumu, ne bi imala dovoljno vremena da prođe.

 

Zvuči surovo, ali bez obzira na jačinu letelice našeg putnika, on će neizbežno biti iskidan od strane neizmerne gravitacione sile crne rupe. Zbog ovog, ali i drugih problema, Ajnštajnov i Rozenov most  je sve do 1980. smatran nemogućim.

 

Ako su Ajnštajn i Rozen arhitekte ove pretpostavljene prečice kroz vreme-prostor, onda je Kip Torn (Thorne) njen strukturni inženjer. Počeo je od grube skice koju su za sobom ostavili Ajnštajn i Rozen, da bi na kraju razvio algoritam koji matematičkim terminima striktno opisuje fiziku rada mašine za putovanje kroz vreme. Iako smo u smislu tehnološkog razvoja od konstrukcije te mašine udaljeni mnogo vekova, ovaj rad dokazuje da je putovanje kroz vreme moguće, bar u teorijskom smislu.

 

Torn je morao da pronađe način da zadrži kanal otvorenim dovoljno dugo da se kroz njega može proći. Potrebna mu je bila supstanca koja bi mogla da se odupre ili neutrališe dejstvo crne rupe - antigravitacija. Umesto da deluje privlačno, antigravitacija ili negativna energija, deluje odbojno.

 

Prema teoriji, antigravitacija bi bila smeštena u kanal otvarajući ga dovoljno da kroz njega može da prođe astronaut, pa čak i letelica. Dakle tajna je u antigravitaciji, ali problem je pronaći je.

 

Trenutno najbolji kandidat za stvaranje koncentrisane antigravitacije predstavlja “Kazimirov efekat”, koji se stvara između dve ravne metalne ploče.

 

Ukoliko im je rastojanje na nivou debljine jedne vlasi kose, pod određenim i strogo kontrolisanim uslovima, stvara se mala količina negativne energije koja bi, ako se nekim posebnim uređajima višestruko poveća, mogla da predstavlja rešenje. Ta negativna energija bi mogla da drzi kanal otvorenim i ublaži dejstvo gravitacije, čime bi bilo sprečeno da putnik bude iskidan.

 

Pre desetak godina, tačnije 1991. godine, pojavila se još jedna zanimljiva ideja za putovanje kroz vreme. Astrofizičar Džej Ričard Got Treći (J. Richard Gott III), smatra da bi hipotetički objekti nazvani kosmički prestenovi”, mogli da omoguće astronautima putovanje unazad kroz vreme.

 

“Kosmički prstenovi”, su beskonačno dugi, širine jednog atoma i takve gustine da bi par milja jednog prstena imali veću težinu od mase cele Zemlje. Da bi omogućili putovanje kroz vreme, dva kosmička prstena moraju biti savršeno paralelna da putuju približno brzinom svetlosti, ne bi li projurili jedan pored drugog kao dva automobila koja se kreću autoputom u suprotnim smerovima.

 

Pri prolasku ovih prstenova jedan pored drugog, vreme-prostor postaju potpuno poremećeni, što bi trebalo da omogući našem putniku da se vrati unazad kroz vreme.

 

Katarina Plestina

Komentari(0)
Ostavi komentar