Magazin

Kako pronaći srodnu dušu?

ljubav


Ljubav ima bezbroj sinonima. A onaj koji upotrebimo, utiče na način na koji se to sanjanje pretače u javu i u naš način života.


Koncept srodnih duša je raširen i u prostoru i u vremenu, naći ćemo ga po svim delovima sveta kao i u vrlo starim spisima. Doduše, češće ćemo ga naći u fantaziji nego u stvarnosti. 


On je jedan od onih univerzalnih, možemo reći arhetipskih, snova koji se ponavljaju u bezbrojnom mnoštvu ljudskih životnih iskustava. Jedan od odgovora na ovakve snove je njihova potpuna negacija. Srodne duše, kao uostalom i snovi, nisu realni, to su snovi.

 

Na takvo stanovište se nastavlja dalje uverenje da bavljenje snovima i fantazijama, preteran boravak u njima, dovodi do ludila. Ono se dalje dokumentuje mnoštvom primera ljudi koji su tragajući za srodnom dušom i sličnim fantazijama upropastili svoje živote. 


Ako se priklonimo tom stanovištu, teško da ćemo želeti da tražimo i nađemo ono što mislimo da ne postoji, posebno, ako je cena ludilo i upropašćavanje vlastitog života. 


S druge strane su oni ljudi koji, ma kakve im se činjenice i dokazi o realnosti prezentuju, ne odustaju od tih imaginarnih ciljeva, ne odustaju od snova, fantazija. Neki od njih i ponekad tokom života mogu zaista da posluže kao dokaz da je verovanje u fantazije opasno i da vodi u ludilo. 


Ipak, našoj deci i dalje pričamo i puštamo da gledaju bajke. Kao odrasli, gledamo filmove sa savršeno nemogućim scenarijima i “ložimo” se na njih. Stvaramo porodice, ženimo se, udajemo i pravimo decu, nadajući se da će se naši snovi o porodici, o našoj deci ostvariti. 


Negirali ih, ili veličali - snovi su naša psihološka stvarnost. 


Čak i kad nisu realni, oni su stvarni. 


San o srodnim dušama - san je o savršenoj ljubavi. 


Java je... sasvim nesavršena. Ljubav se ostvari kao koristoljublje, kao iskorišćavanje, kao bol, kao prevara i izdaja, kao zlostavljanje, kao nasilje, kao sebičnost, kao ekonomska zajednica, kao prinudna zajednica, kao unakrsna masturbacija, kao strah od samoće, kao nesposobnost da kažemo ne, kao mreža poluzadovoljenih potreba. 


Šta se to dogodi u pretakanju snova u javu kad, želeći hladne vode da se okrepimo, otvorivši flašu i nasuvši u čašu umesto osveženja dobijemo ustajali, buđavi, skoro, pa otrovni napitak koji izbljunemo čim ga prinesemo usnama, jer nam pripadne muka? 


Šta je ono što mi učinimo krećući se od snova ka javi da omogućimo ovakav ishod? Kakve to greške pravimo? 


Pre svega, koliko god zvučalo banalno, osnovna greška je nerazlikovanje sna od jave. San negiramo kao nerealan ili afirmišemo ga kao nama važniju psihološku stvarnost, ali lako zaboravljamo da pored određivanja ove valence sna, razvijemo misao dalje i dovedemo ga u vezu i u odnos s javom.

 

Jednostavno izaberemo prečicu. Ne znajući kako je san upleten u čvor s javom, presečemo ga birajući jedno od ta dva uz pravila koja važe samo u njemu. 


Praktično ovo znači da: često ne razlikujemo svoju potragu za srodnom dušom od potrage za svojom sopstvenom dušom. 


Nema mnoštva saveta, koraka, pravila - za nalaženje srodne duše postoji samo jedan važan korak i milion manevara koje pravimo ne želeći da napravimo, baš taj korak.

 

Ne želimo da ga napravimo, jer smo uvereni da to mora da bude korak ka spolja, a nikako ka unutra. Verujemo da je srodna duša negde izvan nas, da to nužno i nedvosmisleno znači da je i korak koji treba da napravimo izvan nas ka spoljašnjem svetu. 


Bezbroj manevara koje napravimo iskoračujući ka spolja, ka drugima, često za ishod ima da u stvari pregazimo svoju sopstvenu dušu kad potrčimo za onim ko nam se učini našom srodnom dušom. 


Za srodnom dušom ne moramo da trčimo. 

Jer onoliko koliko smo blizu svojoj duši, toliko smo blizu i našoj srodnoj duši. 

A onoliko koliko smo daleko od svoje duše, toliko smo daleko i od naše srodne duše. 


Češće nego što to želimo da mislimo, srodna duša je već tu pred nosem, odmah pored, par laganih koraka napred. Češće nego što to sebi priznajemo, trčeći od svoje duše pregazimo i srodnu dušu s jednakim naletom kao što smo pregazili svoju, misleći da je ono tamo bolje, lepše, i ovog puta pravo.


Da li može izdaja svoje duše da bude cena za suživot sa srodnom dusom? 


Ako je koncept srodnih duša kao božanski predodređenih parova tačan i istinit, onda je nerazdvojnost ovih duša nužna, a traženje svog para na zemlji se ne svodi na traženje te druge osobe čija je duša uparena s našom, već to jedino postaje moguće samo oslobađanjem svoje sopstvene duše.

 

Postepeno upoznavanje i razvijanje poštovanja prema njoj. Ako je spojena s drugom dušom u nekom nadljudskom realmu, čim ispliva ispod svega čime smo je zatrpali, ona će tačno znati kuda treba da ide i gde je njen par. 


Preispitivanje načina potrage za srodnom dušom ne mora nužno da znači i odbacivanje ideje srodnih duša. 


Ono može da znači pažljivo gledanje u sebe, svoje postupke, načine, osećanja - kako ne bismo u traženju srodne duše preskočili svoju trčeći za nekim... a ko zna kim, sve da bismo, kad stignemo, razočarano uvideli da se ponovo nalazimo tačno tamo odakle smo i krenuli, pred istom lekcijom koja nam se ponavlja dok bezglavo jurimo iz novog odnosa u odnos. 


Znači i pažljivo negovanje svojih osećanja i misli, osluškivanje zvukova, znakova i značenja koji izviru iz naše duše i koji pokušavaju da teku kroz nas, ostvare se kroz nas - stvore kroz nas - kako ne bismo slepo poverovali u sve priče koje možemo da ispričamo sebi samima zaboravljajući da su i one, kakve god da su, i o čemu god da su, beskrajne priče u nizu o ljubavi koja uvek može da ima bezbroj različitih sinonima.

Komentari(0)
Ostavi komentar

Pozovite naš astrocentar - uživo razgovori sa astrolozima