Godina opasnog življenja

Jedan muškarac srednje visine (Mel Gipson), jedna žena natprosečne visine

(Sigurni Viver) i jedan kepec (kojeg inače glumi žena, ali to vam ni u jednom

trenutku neće pasti na pamet!) su troje glumaca koji igraju tri glavna lika

ove drame.

Fotoreportera patuljastog rasta iz rasno mešovitog braka, Bilija Kvona,

glumi pozorišna glumica Linda Hant (Linda Hunt) i to tako dobro radi

da je za tu ulogu dobila Oskara kao jedina žena koja je uspešno

odglumila muškarca.

Sigurni Viver je, kao i uvek, standardno dobra, ovog puta u ulozi engleskinje

Džil Brajant, pomoćnice britanskog vojnog atašea, mada nema baš zavidnu

“minutažu“, odnosno, prisutna je u manje od polovine scena.

Protagonista je Gaj Hamilton (Mel Gipson), mladi australijski novinar koji se

po prvi put obreo na mestu ratnog dopisnika.

Osamdesetih je snimljeno čak sedam filmova u kojima novinari pokrivaju

bitne političke događaje. To su: „Falsifikator“ (Die Fälschung, 1981.),

„Godina opasnog življenja“ (1982.), „Pod vatrom“ (Under Fire, 1983.),

„Polja smrti“ (The Killing Fields, 1984.), „Salvador“ (1986.), „Krajnji rok“

(Deadline, 1987.) i „Vapaj za slobodom“ (Cry Freedom,1987.).

Međutim, svi navedeni filmovi osim „Godine opasnog življenja“ opisuju blisku

prošlost, zapravo nekoliko prethodnih godina pred samo snimanje.

„Godina opasnog življenja“, sa druge strane, bavi se događajima

udaljenim gotovo dve decenije, odnosno 1965. godine i predstavlja

istorijsku dramu režisera Pitera Vira (Peter Lindsay Weir, 1944.) za koju

je pisao i scenario, zajedno sa australijskim dramaturgom Dejvidom

Vilijamsonom (David Williamson, 1942.)

Film je inspirisan romanom istoimenog naziva. Roman je napisao Kristofer Koh,

prema kazivanju svog brata, Filipa Koha, koji je živeo i radio u Indoneziji

sredinom šezdesetih godina, a naziv je izvučen iz govora indonežanskog

predsednika Sukarna 17. avgusta 1964. na dan kada je pojačao vojnu

intervenciju prema susednoj Maleziji.

Prvi indonežanski predsednik, revolucionar Sukarno, praktično je osnovao

nezavisnu Indoneziju i u skladu s time prozvan „Otac nacije“. Bio je njen

predsednik sve do 1966, kada ga je sa vlasti skinuo general Sukarto.

Tih dvadesetak godina vlasti, Sukarno je iz demokratije skliznuo u autokratiju

koju je održavao balansirajući između Komunističke partije Indonezije i

vojno-islamskog faktora.

U filmu je prikazana velika beda u vreme njegove vladavine i pokušaj

Komunističke partije da nasilno dođe na vlast i promeni stanje u zemlji.

„Godina opasnog življenja“ praktično je ljubavna priča smeštena u okruženje

u kojem se u vazduhu oseća opasnost.

Međutim, ta ljubavna priča je u senci političkih događaja i polako, tek skoro

na polovini filma, dobija prioritet.

Gaj Hamilton kao reporter dolazi u Indoneziju da zameni kolegu koji je

prethodno otišao, a da mu nije ostavio ni uputstva ni preko potrebne

kontakte, pogotovo u takvoj jednoj „Nedođiji“.

Ipak, Gaj uspostavlja prijateljstvo sa fotoreporterom patuljastog rasta

Bilijem Kvonom, a ovaj ga upućuje u situaciju i čini mogućim sve ono što bi

samo mogao da poželi – kontakt sa visoko pozicioniranim političarima

i diplomatama.

Takođe, upoznaje ga sa Džil Brajant, Engleskinjom privremeno zaposlenoj

u britanskoj Ambasadi u Džakarti.

Gaj i Džil se zaljubljuju jedno u drugo, ali, kao što se može naslutiti, nailaze

na niz prepreka.

Jednu od najvećih, čini priroda njihovih poslova: Džil daje poverljivu informaciju 

Gaju da bi ga zaštitila, ali on želi tu informaciju da iskoristi kako bi objavio

priču – senzaciju.

Film odlično prikazuje jedno razdoblje indonežanske posleratne istorije,

ali se mnogo više bavi međuljudskim odnosima nego samim događajima

tog dramatičnog vremena.

Pokreće mnoga pitanja, ali ne daje jednoznačne odgovore. Ipak, posle ovakvog

filma čoveku ne preostaje ništa drugo nego da na događaje u svetu gleda na

izmenjeni način.

„Godina opasnog življenja“ je decenijama bila zabranjena za prikazivanje

u Indoneziji od strane generala Suharta, naslednika predsednika Sukarna.

General nije želeo da svetlost dana ugleda delo u kome je na krvav i surov

način prikazana uloga vojske kojom je komandovao prilikom gušenja pobune.

Suharto je ipak bio prisiljen da se povuče sa vlasti 1998. godine, a film je

u Indoneziji po prvi put prikazan u novembru 2000. godine.