Horoskop iz ugla psihologije

“Ne verujem u horoskop; moj znak je Strelac, a Strelčevi su skeptični.”
Artur Klark (1917. - 2008.)

Horoskop - verovali u njega ili ne, nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Od ljudi koji veruju u sudbinu zapisanu u zvezdama, izrađuju natalne karte ili čitaju šta ih čeka u budućnosti na kraju svog omiljenog časopisa, preko onih koji imaju fleksibilan stav pa ga čitaju radi zabave ili malo.

Ma kojoj od ovih grupa da pripadate, kako će se saznanje da psihologija ima nekoliko objašnjenja za ovaj fenomen uklopiti u vaše verovanje u horoskop, odnosno astrologiju? Možda bi najbolje bilo da prosudite nakon što pročitate koji psihološki mehanizmi.

Forerov efekat i horoskop

Forerov efekat predstavlja tendenciju da određene tvrdnje procenjujemo kao izuzetno tačne i istinite za nas lično, iako se ove tvrdnje mogu odnositi na ogroman broj ljudi. Ovaj efekat poznat je i pod nazivima “Barnum efekat”, “izveštaj tetke Fani” ili “izveštaji sa Medison Avenije”.

Psiholog Bertram Forer (1914-2000) u svojim istraživanjima pronašao je da ljudi pokazuju tendenciju da prihvataju maglovite i uopštene opise ličnosti kao primenjive isključivo na njih.

Vi imate potrebu da se dopadnete drugim ljudima i da vam se dive, ali ipak uspevate ostati samokritični. Iako imate neke slabosti, generalno ste u stanju da ih kompenzujete. Imate dosta neiskorišćenih kapaciteta koje još uvek niste usmerili u svoju korist. Disciplinovani i samokontrolisani spolja, iznutra ste skloni brigama i nesigurnostima. S vremena na vreme, sumnjate da li ste doneli pravu odluku ili učinili najbolju stvar. Preferirate izvestan stepen promene i različitosti, pa postanete nezadovoljni kada se osetite sputanim ili vas nešto ograničava. Ponosni ste na to što ste nezavisni mislilac i što ne prihvatate mišljenja drugih bez zadovoljavajućih argumenata. Ipak, smatrate da nije baš najmudrije biti previše otvoren pri pokazivanju.

Forer je svojim studentima dao test ličnosti, ignorisao njihove odgovore i svakom ponaosob dao gornji opis kao “rezultat” njihovog testa. Zatim im je rekao da, na skali od 0 do 5, procene koliko se opis odnosio na njih (5 je značilo da se u potpunosti odnosi, a 0 da se ne odnosi uopšte).

Prosečna ocena tačnosti evaluacije svih studenata koji su učestvovali u ispitivanju iznostila je 4.26. To je bilo 1948. godine. Test je od tada ponavljan mnogo puta na brojnim ispitanicima, a prosek je uvek bio oko 4.2 ili, u procentima - njegova tačnost iznosila je 84%!

Forerov efekat koristi se kao deo objašnjenja kako to da naučne metode kažu da astrologija, astroterapija, bioritam, hiromantija, proricanje sudbine, grafologija i slične pseudonauke nisu pouzdane u procenjivanju ličnosti, a ljudi veruju u njih i prilično su ubeđeni u njihovu tačnost.

Dalja ispitivanja Forerovog efekta pokazala su da osobine kao što su neuroticizam, potreba za odobravanjem i autoritarnost posebno pogoduju nastanku ovakvog verovanja. Najveća mana u proučavanjima ovog efekta jeste ta što su sprovođena samo na studentima.

Nada, neizvesnost i traženje smisla

Forerovo objašnjenje bilo je u terminima ljudske lakovernosti, ali danas se povezuje i sa drugim konceptima kao što su nada, maštanje, taština i pokušaj da se napravi smisao od prethodnog iskustva. Skloni smo da se o sebi izjašnjavajmo u terminima želje - odnosno da sebe vidimo onakvima kakvi bi zapravo želeli biti, a ne kakvi zaista jesmo.

Tako smo skloni da prihvatimo sumnjive, čak i lažne opise svoje ličnosti, sve dok su pozitivna i gode nam. Često ćemo im dati dovoljno široke i slobodne interpretacije kako bismo se izborili sa uočenim nedoslednostima i kako bismo zadržali njihov smisao.

Ljudi koji se obraćaju astrolozima, medijumima, prorocima ili “čitačima umova” često će ignorisati lažne ili sumnjive tvrdnje i, svojim sopstvenim rečima ili delima, veštim pseudonaučnim “savetnicima” dati dovoljno informacija o sebi kako bi čitava “igra” mogla da se nastavi (vidi: cold reading).

Psiholog Beri Bejerštajn smatra da nada i neizvesnost pobuđuju snažne psihološke procese koji obezbeđuju svim okultnim i pseudonaučnim “stručnjacima” da stalno imaju posla.

Društveno pojačanje

Društveno pojačanje (eng. “communal reinforcement”) je socijalni fenomen koji predstavlja proces tokom koga se tvrdnja transformiše u snažno uverenje kroz prihvatanje iste od strane članova društva.

Proces zavisi od toga da li je tvrdnja valjano testirana ili podržana empirijskim dokazima u dovoljnoj meri i od strane ljudi koji se smatraju relevantnima. Sredstva masovnih medija često doprinose ovom procesu kroz nekritičko podržavanje ovih tvrdnji. Češće se, ipak, dešava da mediji tvrdnjama daju prećutnu podršku za problematične tvrdnje tako što ne saopštavaju ništa što bi moglo da podriva tvrdnju, ma koliko ona bila netačna, čak i suluda.

Društveno pojačanje objašnjava kako se razne netačne, neverovatne, ponekad i izuzetno naivne priče mogu prenositi iz generacije u generaciju. Ovaj pojam takođe objašnjava kako se nešto što tvrde određene zajednice i miljei može pre uzeti kao apsolutna istina nego podaci proistekli iz naučnih studija ili oni nastali upotrebom proste logike.

Ovim pojmom objašnjava se, recimo, zašto veliki broj odraslih ljudi veruje da je Bog stvorio čoveka i ženu, a zmija je onda tu ženu nahuškala da bude neposlušna Bogu, što ih je dovelo do brojnih, svima poznatih problema. Reč je o ljudima koji zaista veruju da se ovo dogodilo, ne o onima koji veruju da je priča zapravo simbolička.

Dakle, imamo racionalne i inteligentne ljude koji se mogu ubediti da se ovakva stvar zaista i desila, samo zato što je to uvreženo mišljenje u njihovoj zajednici. Potpuno ista stvar je i sa horoskopom.

Subjektivno potvrđivanje

Subjektivno potvrđivanje (eng. "subjective validation") je proces potvrđivanja reči, izjava ili znakova kao tačnih zato što neko može da ih nađe lično značajnim ili važnim. Ovim pojmom objašnjava se zašto mnogi ljudi bivaju zavedeni navodnom tačnošću pseudonaučnih profila ličnosti i, korak dalje, predviđanjem budućnosti kakvu nudi horoskop.

Subjektivna validacija može obmanuti svakoga - od onih koji misle da njihova sreća zavisi od krvne grupe ili zodijačkog znaka, do FBI agenata koji konstruišu psihološke profile, pa sve do psihologa koji koriste tehnike kao što su Roršahove mrlje.

U subjektivnoj validaciji ključna je motivacija onoga na kome se primenjuje, jer je u njegovom interesu da dobije informacije koje su mu potrebne, bez obzira na njihovu logičku (ne)utemeljenost ili (ne)tačnost.

Ljudi kojima se predoče informacije o njihovoj ličnosti, sudbini ili bilo kom aspektu astrološkog "profilisanja", često će ih navodi tako izrazito tačne. Razlog tome leži u već pomenutom nastojanju da nađemo smisao tamo gde ga trenutno ne uviđamo i pridavanju značaja koje značenje tih informacija ima za nas, posebno kada su nam te informacije bitne.

Reči, simboli, gestovi sami za sebe nemaju značenje, a mi im ga pridajemo, posebno ako smo lično uključeni. Ponekad, takođe, nećemo videti ono što je očigledno ne zato što nismo u stanju, već zato što ne želimo; videćemo samo ono što želimo da vidimo.

Percepcija može da bude obmanjujuća, a kada se u celu jednačinu ubace faktori kao što su motivacija, želja, smisao, značenje, trenutno psihičko stanje, sistem uverenja, socijalni milje i tome slično - ona može da ima mnogo nepoznatih, a teren za obmanu sa uvođenjem svakog od ovih pojmova postaje sve širi, do mere do koje smo u stanju da poverujemo i u natprirodne ili paranormalne fenomene ako će nam pomoći da dokučimo smisao ili značenje za nas bitnog događaja ili okolnosti.

U ovom procesu ključnu ulogu igra selektivnost memorije. Onaj koji dobija informacije na ovaj način sklon je zaboravljanju nepravilnosti i nelogičnosti - preko njih brzinski "prelazi" u potrazi za značenjem koje mu je bitno i samim tim se duže zadržava na onima koji su mu lično značajni i koji podupiru kompletnu sliku koju želi da sastavi ili održi.

Ako, na primer, pročitamo pet rečenica o svom "psihološkom profilu", a od kojih je jedna potpuno i očigledno netačna, skloni smo da je zanemarimo u korist preostale četiri koje čine većinu.

Selektivno mišljenje

Selektivno mišljenje (eng. "selective thinking") predstavlja proces u kom odabiramo onaj dokaz koji nam se najviše dopada, a zatim ga zapamtimo i favorizujemo, dok sve ostale, koji nam se ne sviđaju, ignorišemo. Ova vrsta mišljenja ključna je za verovanje u vidovnjake, "čitače umova", medijume, ali i horoskop i ostale koncepte koji se zasnivaju na pseudonauci.

Selektivno mišljenje funkcioniše nezavisno od mišljenja kojim upravlja želja, a ne treba ga mešati ni sa pristrasnim mišljenjem, gde se ipak razmatraju i podaci u suprotnosti sa onim što želimo da čujemo i vidimo - dakle, oni se ne ignorišu, ali se oni koji nam odgovaraju favorizuju. Osnovna razlika je u tome da li se i koliko se bavimo podacima koji se ne uklapaju u našu sliku o sebi ili bitnim događajima.

Pristrasno potvrđivanje i horoskop

Pristrasno potvrđivanje (eng. "confirmation bias") je podvrsta selektivnog mišljenja gde se javlja tendencija da obraćamo pažnju samo na ono što potvrđuje naše uverenje, a da se pritom ni najmanje ne bavimo onim tvrdnjama koje su u kontradikciji sa našim uverenjem.

Na primer, ukoliko radite kao medicinski radnik i primetite da za vreme punog Meseca broj urgentnih pacijenata koji dolazi u vašu ambulantu naglo raste, onda ćete primetiti ovu povezanost, ali isto tako na nju nećete obraćati pažnju u noćima kada Mesec nije pun. Ovakva tendencija vremenom utvrđuje naše uverenje o vezi broja hitnih slučajeva i punog Meseca.

Ova tendencija - da više pažnje i veću težinu pridajemo onim podacima koji podupiru naša uverenja u odnosu na one koji su sa njima u opoziciji - posebno je uočljiva kada ta uverenja predstavljaju nešto više od predrasude, posebno ako proističu iz našeg ličnog iskustva.

Ukoliko je uverenje zasnovano na čvrstim dokazima i potvrđeno kroz praksu, tendencija da više pažnje i težine pridajemo informacijama koje se uklapaju u naše uverenje neće biti toliko uočljiva. Naravno, ukoliko postanemo zaslepljeni dokazom koji favorizuje početnu pretpostavku i forsiramo ga nad svim drugim, onda je definitivno reč o pristrasnom potvrđivanju.

Brojne studije su pokazale da ljudi generalno pridaju ogromnu vrednost informacijama koje potvrđuju njihova očekivanja, odnosno onima koje su pozitivne i podržavajuće. Na kognitivnom nivou (Gilovich, 1993), lakše je videti kako se delić koji nedostaje slaže sa ostatkom slike, nego prepoznati deo koji se ne slaže ili je u suprotnosti sa njim.

Uspeh često vidimo kao nedvosmislen i neosporan, a podaci se lako mogu sklopiti u smislenu celinu, dok negativni slučajevi zahtevaju intelektualni napor kako bi bili viđeni kao negativni ili kako bismo ih uopšte razmotrili kao bitne.

Tendencija da veću pažnju i značaj pridajemo pozitivnim slučajevima i obrazloženjima ima uticaj na naše pamćenje - kada pokušavamo da se prisetimo neke informacije bitne za problem koji rešavamo, lakše ćemo u pamćenje prizvati one podatke koji potvrđuju poziciju koju smo zauzeli.

Niko nije imun

Ni istraživači nisu imuni na pristrasno prosuđivanje. Oni često svoje eksperimente ili podatke "friziraju" tako da oni potvrde iznete hipoteze. Problem se u samom startu definiše tako da se izbegne bavljenje onim stvarima i aspektima koji bi bili u kontradikciji sa hipotezom. To samo pokazuje koliko su ljudi generalno skloni pristrasnosti u prosuđivanju, a jednom kada postanemo svesni te tendencije, na dobrom smo putu da je držimo pod kontrolom.