V.I.P PAKET ZA VAS - UZ POMOĆ ZVEZDA DOBIJATE V.I.P. STATUS!

Magazin

Saturn

saturn

Saturn, šestu po redu planetu od Sunca, okružuje sistem prstenova koji ga čine najlepšom planetom Sunčevog sistema. Vekovima je ova planeta označavala granicu Sunčevog sistema i mada su je ljudi od davnina gledali kako se kreće među zvezdama, u svoj svojoj lepoti se predstavila tek kada se u XVII veku čovekovo oko naoružalo teleskopom.

Sistem prstenova oko planete koji se tada ukazao podsticao je maštu mnogih sanjara. Napredak optike povećavao je naša znanja o ovoj planeti. Pre početka kosmičkog istraživanja ove planete, bilo je poznato čak deset njegovih satelita. Sa razvojem radioastronomije otkrivena je veoma aktivna magnetosfera.

Saturn je privlačio pažnju mnogih naučnika i sa teorijske tačke gledišta. Prirodu i stabilnost njegovih prstenova proučavali su poznati naučnici, kao što su Hajgens, Laplas i Maksvel. Ovakvi razlozi naveli su naučnu javnost da predloži programe kosmičkih istraživanja koje je NASA prihvatila uprkos njihovoj izuzetno velikoj ceni.

Posle prolaska "Pionira 11", septembra 1979. i "Vojadžera 1" novembra 1980, pored Saturna je 26. avgusta 1981. prošao i "Vojadžer 2". Ova tri susreta doneli su obilje izvanrednih snimaka i podataka o ovoj planeti. 

Za Saturn se može reći, kao i za Jupiter, da je promašena zvezda. Kao i Jupiter, ova planeta je gotovo potpuno tečno telo. U centru planete nalazi se malo kameno jezgro precnika 20000 km, okruženo slojem leda debljine 5000 km.

Sve ovo nalazi se u okeanu vodonika sa nesto helijuma, čija dubina ide i do 35.000 km na ekvatoru. Srednja gustina planete je 704 kg/m3, što je znatno lakše od vode, tako da bi planeta potopljena u dovoljno prostrani bazen plivala na površini. Zbog toga, iako je Saturn 815 puta veći od Zemlje, teži je samo 95 puta. 

Planeta je udaljena od Sunca 1,4 milijarde kilometara, odnosno 9,5 puta više nego Zemlja i prima samo 1% Sunčeve energije koju prima naša planeta. Ipak, Saturn kao i Jupiter zrači energiju i to 2,8 puta više nego što primi od Sunca. Ovo planeta je znatno spljoštena.

Prečnik na polovima iznosi 108.000 km a na ekvatoru 119.300 km, što se objašnjava delovanjem snažne centrifugalne sile, pošto se Saturn okrene oko svoje ose za 10 časova i 14 minuta.

Usled ovako brze rotacije, u ekvatorijalnim predelima Saturna duvaju stalni vetrovi u pravcu obrtanja planete, koji dostižu brzine od 1.800 km/h. To opet uzrokuje veoma malu temperaturnu razliku. Prosečna temperatura u Saturnovoj atmosferi iznosi -180o C i razlika između dnevne i noćne strane je svega nekoliko stepeni.

Atmosfera Saturna je mnogo složenija od Jupiterove, što se može videti po tome što ima pet do šest puta više "pruga" sa slojevima promenjive visine. I u atmosferi ove planete posmatrane su tvorevine slične Velikoj crvenoj pegi na Jupiteru, "oku" džinovskog tornada koji traje već četiri stotine godina. Tako je 16 stepeni od Severnog pola udaljena "Velika smeđa pega" slična onoj na Jupiteru, samo živahnijih boja i manjih dimenzija. 

Vidljivi sloj oblaka Saturna predstavljaju oblaci kristalića amonijaka pomešanih sa kapljicama metana, kojima živopisne boje daju ugljovodonici, sumpor i fosfor. Ovi oblaci plivaju nad slojem aerosoli debljine 80 km koji ublažava obrise i doprinosi pastelnim tonovima boja. 

Duboko u unutrašnjosti planete, nalazi se sloj metalnog vodonika, doveden u ovakvo stanje ogromnim pritiscima. Ovaj sloj stvara magnetno polje planete, koje je hiljadu puta jače od Zemljinog, a 20 puta jače od Jupiterovog. Saturnovo magnetno polje je jedinstveno u Sunčevom sistemu.

Ose magnetnih polja ostalih planeta su nagnute u odnosu na osu rotacije planete, dok se kod Saturna ove dve ose poklapaju. Vojadžeri su otkrili i postojanje džinovskog torusa neutralnog vodonika oko planete. On se proteže od orbite Ree do orbite Titana, na koji se ukazuje kao najverovatniji izvor neutralnog vodonika u torusu. 

Sistem Saturnovih prstenova predstavlja jedno od čuda vidljivog univerzuma koje se u povoljnim prilikama može videti jačim dvogledom. Prema klasičnoj podeli, sistem Saturnovih prstenova se sastoji od tri glavna podprstena koji se označavaju slovima A, V i S. Oni leže u ekvatorijalnoj ravni u sloju koji se prostire od 2.600 do 77.400 km iznad vrhova oblaka. Četvrti prsten koji je dobio oznaku D, otkrili su francuski astronomi 1979. godine.

Još 1966. godine se pretpostavljalo da postoji još jedan prsten, ali je postojanje drugih prstenova potvrdio tek prelet "Pionira 11" pored Saturna. Ova letelica je otkrila i peti F prsten, koji se nalazi 2000 km dalje od A prstena, a širok je 500 km. Osim toga podaci sa "Pionira 11" ukazivali su na postojanje još dva prstena, G i E, što su u potpunosti potvrdili tek rezultati misije "Vojadžera 1".

Tako se donedavno smatralo da se sistem Saturnovih prstenova sastoji od šest članova: D, S, V, A, F, G i E, u poretku udaljavanja od planete. Ipak posle leta Vojadžera 2, ovih šest prstenova se pred očima iznenađenih naučnika rasčlanilo na više stotina.

Praćenje prolaza lika prstenova preko lika zvezde delta Bika i delta škorpiona pokazalo je da su prstenovi izdiferencirani ne samo radijalno, nego i po dubini, tako da je praćenje ovakvih pojava, otkrilo na jednom delu prstena postojanje sedam slojeva, koji se prostiru jedan iznad drugog. Istraživanja su pokazala da se prstenovi najverovatnije sastoje od silikatnih čestica oko kojih se akumulirala voda.

Na osnovu analize prostiranja radio-talasa ustanovljeno je da veličina čestica varira od 1 cm do 5 m i one odbijaju svetlost u svim pravcima. S obzirom da je osa Saturna nagnuta pod uglom od 26 o 45', izgled Saturnovih prstenova sa Zemlje se menja. Najbolje se vide kada je jedan od polova najviše okrenut Zemlji, što se dešava dva puta za vreme njegovog obilaska oko Sunca koji traje 29 i po godina. Kada se Zemlja nalazi u ravni prstenova, nevidljivi su i za velike opservatorijske instrumente. 

Do novembra 1980. godine Saturnovu porodicu činilo je 10 tačkica jedva vidljivih pomoću teleskopa. Hajgens je posmatrao Saturnov najveći satelit, Titan. Kasini je otkrio Japeta, Reu, Tetis i Dionu; Hersel, Mimasa i Ecelada; Bond Hileriona; Pikering Febe a Dolfus Janusa. Danas, znamo da najmanje 30 svetova kruži oko Saturna. 

Najveći od njih je Titan, koga je Hajgens otkrio jos 1665. godine. On s pravom nosi ovo ime koje mu je dao ser Džon Hersel dva veka kasnije. Veći je od Merkura i Plutona i dugo se verovalo da je najveći satelit u Sunčevom sistemu. "Vojadžer 1" je pokazao da to nije bilo tačno.

Titan ima gustu atmosferu koja skriva njegovu pravu veličinu. Poluprečnik čvrstog tela je 2.575 km dok Jupiterov satelit Ganimed ima poluprečnik 2.640 km. Još početkom veka javila se pretpostavka da Titan ima atmosferu, pošto je utvrđeno da je disk Titana tamniji prema periferiji nego u centru. Sunčeva svetlost koju Titan reflektuje prema Zemlji, prolazi duži put kroz atmosferu na periferiji nego u centru.

Zato je slabljenje svetlosti na periferiji usled apsorpcije veće, pa je rub diska tamniji. 

U atmosferi ovog satelita Kujper je 1944. otkrio metan, a pretpostavljalo se da je crvenkasta boja Titana indirektna posledica prisustva azota. Prve slike koje su stigle sa "Vojadžera" bile su prilično razočaravajuće. Titan je izgledao kao teniska lopta i kroz njegovu gustu atmosferu ništa se nije moglo videti. Jedino se moglo primetiti da je južna hemisfera znatno svetlija od severne.

Rezultati dobijeni posredstvom Vojadžera pokazali su da je atmosfera Titana gušća od Zemljine, i kao i Zemljina bogata je azotom, a pritisak je 1.500 milibara. Najverovatnije je da u atmosferi postoje oblaci metana i da povremeno padaju metanske kiše.

Sama atmosfera se sastoji od azota, argona, metana i vodonika kao i čitavog niza organskih jedinjenja. To je ustanovljeno analizom zračenja koje dolazi iz atmosfere ovog satelita. Naime, svaki atom ili molekul zrači ili apsorbuje samo na nekim, određenim, talasnim dužinama koje su karakteristične za njega i na osnovu kojih se može prepoznati. 

Merenja "Vojadžera 1" su pokazala da je temperatura na površini -179 o C i da varijacije između ekvatora i polova nisu veće od 3 o. Uzrok tome je gusta atmosfera koja apsorbuje svetlost i ima toplotnu inerciju što jako smanjuje promene temperature.

Na ovakvim temperaturama metan može da bude tečan i moguće je da je ceo Titan pokriven okeanom od metana. On bi na Titanu mogao da ima ulogu koju na Zemlji ima voda. Na površini je tečan, a u atmosferi gasovit i verovatno može da stvara oblake i kišu. Izgleda da smo na kraju našli jedini svet osim Zemlje sa okeanima, oblacima i kišom. 

Prisustvo azota i metana na ovom satelitu omogućuje nastanak cijanovodonične kiseline i cijanoacetilena što omogućuje pojavu aminokiselina, te pruža pogodne uslove za razvoj primitivnog života.

Japet ima prečnik 1.460 km. "Vojadžer 1" ga je fotografisao sa rastojanja od 3,2 miliona km, a 9 meseci kasnije i "Vojadžer 2" sa rastojanja od 1,1 milion km. Japet je uvek okrenut prema Saturnu istom stranom. Hemisfera koja se kreće kroz prostor, izuzetno je tamna.

Ona odbija samo 3 do 5% svetlosti, kao recimo čađ. Suprotna hemisfera je veoma sjajna i odbija gotovo 50 % svetlosti. Ovu razliku primetio je još Kasini u 17. veku kada je otkrio Japet. Stiven Soter je 1974. godine pretpostavio da tamni materijal pada iz kosmosa i da je njegov izvor satelit Febe koji je izuzetno taman. Druga hipoteza je da tamni materijal dolazi iz unutrašnjosti Japeta. 

Febe je "Vojadžer 2" snimio sa daljine od 2,2 miliona kilometara. Njegova čudna orbita i slaba refleksivnost od oko 5 % navode na pomisao da je možda nastao na nekom drugom mestu u Sunčevom sistemu i zatim bio zahvaćen Saturnovom gravitacijom. 

"Vojadžer 2" je prišao Saturnovom satelitu Hiperionu na 500.000 km. To je jedno od najvećih tela nepravilnog oblika u Sunčevom sistemu. Dugačak je 400 km a širok svega 220. Reflektuje 20 do 30 % svetlosti. 

Komentari(0)
Ostavi komentar